![STRAVA [Z!N]](https://substackcdn.com/image/fetch/$s_!MZGA!,w_120,h_120,c_fill,f_webp,q_auto:good,fl_progressive:steep/https%3A%2F%2Fsubstack-post-media.s3.amazonaws.com%2Fpublic%2Fimages%2Fc931c176-59f1-4f92-98c8-69fc7e638349_256x256.png)
![STRAVA [Z!N]](https://substackcdn.com/image/fetch/$s_!ZXFa!,e_trim:10:white/e_trim:10:transparent/h_72,c_limit,f_auto,q_auto:good,fl_progressive:steep/https%3A%2F%2Fsubstack-post-media.s3.amazonaws.com%2Fpublic%2Fimages%2Fede0af73-7d19-498e-9549-284feeb9288f_889x508.png)
Z!N #65
Bork!
Počev od ovog broja kreće novi serijal Ivane Havran - “BORK.”
U istom izdanju završavamo sa odlomkom četvrte knjige “Blood Bounda” Marte Todorović i nastavljamo sa “Witches’ Quarter” i “Spiral Highway.” Od nestripskog sadržaja počinje se višedelni esej pod nazivom “Moja škola stripa”, vesti o novim stripskim izdanjima domaćih autora, kao i najave nadolazećih, i izveštaji sa minulih festivala iz sveta stripa i animacije.
Moja škola stripa
Deo predstojećeg teksta isprva sam napisao u sastavu teksta o Makiju. Početna premisa bila je oko našeg razgovora kako su obojicu privlačili stripovi bez teksta, kao i stripovi koji se nisu oslanjali na dijalog i naraciju kako bi uspešno ispričali svoju priču. U jednom trenutku sam shvatio da sam se raspisao, te sam ga izdvojio, a potom nekako još više raspisao.
Dete devedesetih
Imajući u vidu da sam dete devedesetih, nije bilo puno stripova u ponudi dok sam odrastao, a retko da bi mi se od ponuđenog nešto i svidelo. Svako ko me zna od malih nogu znaju koliko su “Moćni rendžeri” bili početak i kraj mojih interesovanja, tako da su mi tokom letovanja u Grčkoj roditelji kupili jedno od Marvelovih izdanja.
Kako crtati stripove na Marvelov način
Nisu bili bog zna kakva umetnost, ali i te kako su uticali na mene. U istom broju naleteo sam na autore čiji radovi i dalje imaju uticaj u savremenom pop-kulturi i svemu drugome van Rendžera i čija imena ću tek zapamtiti, kao što su koautor Dedpula - Fejbijen Nićijeza, koautor “Bojsa” - Darik Robertson, kao i autor i koautor Doktora Strejndža, Upitnika, Kripera, Teda Korda i čudesnog Spajdermena - Stiv Ditko, glavom i bradom, relegovan na tužnu prateću priču sa još tužnijom adaptacijom Metalnih heroja u vidu VR Trupersa. Istog (a možda čak i sledećeg) leta, kada je porodični prijatelj putovao za Grčku, zamolio sam ga da mi kupi novi broj stripa, objašnjavajći mu kako glavni likovi izgledaju. Čak ni u tim mladim danima nisam očekivao da će ga naći. Možda je pogrešio strip, ali dobio sam ono što sam u dubini duše tražio. Doneo mi je poslednja dva broja koja su pokrivala “Oklopne ratove II” u “Ajronmenu” #265 i #266, koju su radili Džon Bern i Džon Romita mlađi.
Listajući stripove kao klinac, mučio sam se da ispratim radnju , bili na srpskom ili grčkom. Ovo, međutim, bilo je kao da gledam crtać, ako ne i bolje. Slogan jugoslovenskog plakata filma “Kum 2” bio je: “Niste videli ‘Kuma’ dok niste videli ‘Kuma 2’”, na koji bih se nadovezao kako ja nisam čitao strip dok nisam pročitao strip koji je crtao Džon Romita mlađi. S toga ovaj dvobroj smatram svojim prvim stripom. Tako sam barem prezentovao Romiti:
Dok sam nabavljao stripove sa strane, nisam bio u toku šta se nudi na našim prostorima, kao i kakve se škole uče.
Uz povremenog Mikija Mausa, Paju Patka, Hogara i kratkoročnih pokušaja da se stripovi Šašave družine provuku kod nas, nisam imao našta da se upecam. S toga su mi jedino preostali klasici. Crno-beli Betmen na kraju “Zabavnika”, na žalost, nije završavao posao kao što sam se nadao da će, ali zato se pojavilo nešto potpuno neočekivano...
Dete dvehiljaditih
Iako se poveći obim delanja odigrao 90ih, tačnije 1999. godine, strip koji je bio vezan za veliko ime, ali ne i intelektualnu svojinu, od milošte zvanu IP, i koji me opčinio, bila je Puškinova “Skaska o Zlatnom petliću” koju su adaptirali Pavle Poljakov i Konstantin Kuznjecov još 1940. godine. Na restauiranoj verziji, koja je objavljena 25. februara 2000. godine, radili su Nenad Petrović, iz beogradskog studija “Janus”, i Zoran Tucić na koloru. Sve o procesu digitalne restauracije ovog stripa možete pročitati ovde. Svaki aspekt me je fascinirao, od dizajna, preko kolora do postavke. Ono što mi je najviše privuklo pažnju bio je sistem hibridnog pripovedanja, koji bih opisao kao nešto na pola puta između stripa i slikovnice. Prvi put sam bio svestan formata i načina pripovedanja.
Kiosk izdanja
Izdavačka kuća, koja je takođe premostila 90e i 2000e, bio je Kreativni centar, a meni lično prvenstveno knjige koje je ilustrovao Dobrosav Bob Živković. Prvi susret sa njegovim radom, kog sam svestan, bio je doduše stariji i van KC-a, ali opet, ne samo prepoznatljiv, već i kultni boks set “Gospodara prstenova”, koji je meni tada bio poznat isključivo kao “Tolkin.”
Iako pričamo o knjigama, zanimljivo je da je kiosk-knjižara, koja se nalazila u Valjevu, tačno između zgrade opštine i stare robne kuće, takođe bila snažna veza sa “lepšom” literaturom. Tu bih kupovao nastavke romana “Harija Potera”, ali iščekujući ih, privukli su me izdanja Kreativnog centra, prvenstveno “Lavirint.” Njega, kao i “Da pukneš od smeha”, što sam dobio na poklon od kume, nisam ni znao ko crta, a kamoli da je u pitanju ista osoba. Bobovi crteži bili su među prvim koje sam pokušavao da emuliram, prvenstveno precrtavajući ilustracije ove dve knjige koje i dalje čuvam, a nekim čudom se do sad nisu raspale.
Ovakve knjige i “Zabavnik” možda su glavni krivci za moje interesovanje prema kiosk-izdanjima, revijama i periodici uopšte, ali ljubav su zacementirale intelektualne svojine ostavljene u dobrim rukama. Predstavljali su savršenu sintezu prepoznatljivih likova i kvalitetnih autora s obećavajućim karijerama.
Prva polovina 2000ih uticala je na moju rastuću ljubav prema časopisima i stripovima, nešto zašta sam do tada rezervisao isključivo za audio-vizuelni medij. Prvi susret sa Oskarom Martinom bio je kroz njegove “Tom i Džeri” stripove koji su davali novu dimenziju klasičnim likovima. Prvi rad Brajana Majkla Bendisa i Marka Beglija iskusio sam kroz Ultimativnog Spajdermena, da ne spominjem tek koncept flip-magazina, zato što će kasnije biti ključan.
Bio sam vezan za hrvatska izdanja Marvelovih stripova do te mere da dan danas, i sa diplomom Filološkog, debelo moram da razmislim o pravopisu, kako ne bih pisao u nekom opičenom, hibridnom, jugonostalgičarskom žargonu. Zahvaljujući Marketprintovoj distribuciji ovih naslova na našim prostorima imao sam aktuelnu sapunicu svakog meseca, uglavnom samo u jednom primerku na jednoj te istoj trafici. Šok, strah i trepet bi nastupili kada bih omašio mesec, ali ništa nije moglo da me spremi na iznenadni tajac, kada su prolazili meseci i meseci, a Spajdermena nigde… Tražio sam odgovore na netu, ali pošto sam, ironično, izbegavao forume, nisam znao šta se dešava, pa sam čitao sinopsise na sajtovima poput Spiderfan, a nekad bih otvarao preview strane digitalnih stripova, čekajući po pet minuta da mi se učita stranica, pa sam tako pokušavao tako da popunim rupe. Isto tako sam se dohvatio olovke i bojica, i počeo da radim svoju “Ultimativnu” Ultimativnu verziju Marvelovih junaka, gde sam iscrtao malu milijardu stripova, pokušavajući da ispratim Beglijev stil koliko sam mogao, ali nikako mi nisu išli nosevi, ugledajući se na onaj erbrašovan stil digitalnog kolora 2000ih. Šmrc.
Susreo bih se sa varijacijama časopisa vezanih za Duška i Šašavu družinu, kao i magazina “Bumerang”. Filmske vesti pratio sam kroz “Total film”, iako nisam mogao da pustim ništa sa CD-a koji bih dobijao uz časopis, jer tada nisam imao DVD čitač.
Prekretnica bila je povratkom “Alana Forda”, u kom ništa nisam mogao da pohvatam jer su krenuli na pola aktuelne priče. Majka mi je kupila i, zajedno s ocem, garantovala za “Forda”, gde sam tek izlaskom prvog specijala, ilivam reprinta čuvene “Idile”, skontao i taj famozni naslov. Ovim stripom i “Helbojem”, u izdanju “Sistemkomiksa”, uspeo sam da uništim svaku barijeru i rezervaciju prema crno-belim stripovima.
Ne samo da sam ih sada čitao, već sam počeo i da crtam svoje. Inspirisan dinamikom likova “Alana Forda”, kao i fasciniran vizuelnim paralelama između njih i postave filma “Maratonci trče počasni krug”, jer su u tom periodu na DVD-u izlazili digitalizovane filmske adaptacije drama Dušana Kovačevića, odlučio sam da se upustim u sličan pristup. U svesci sam iscrtao društvo iz tadašnjeg odeljenja, ispisao njihove osnovne karakteristike, i stavio nas kako radimo u kolibi kao agencija koja rešava ljudima probleme. Kasnije bih bio frapiran kako su se autori serije “Agencija za sve i svašta” usudili da kopiraju isto ono što sam i ja, NAKON mene. Uostalom, ni sa ovim svojim nisam makao dalje od desetak epizoda. “Ford” je takođe bio integralan u čačkanju uveliko neraspoloženih prodavaca stripova, koje bi poređali duž paravana uz plaže Boke kotorske, pokušavajući između izbledelih primeraka “Ninđe”, “Doka Holideja” i “Dijabolika” da nađem one epizode u kojima je Bob Rok bio glavni lik, ili barem da saznam kako su i kada usvojili Nosonju.
Sve češće davao bih priliku revijama, poput “Stripoteke”, ali kupovao bih isključivo na osnovu naslovne. Ostao sam odan kioscima, iako se u knjižarama uveliko pojaviljivala prva tura albuma koje je izdavao “Beli put”, ali zato moji nisu bili spremni da iskeširaju za takvu investiciju pored ove silne periodike.
U ovom periodu “Zabavnik” je imao inicijativu u okviru koje je, uporedo s listom, izdavao i enciklopedije tvrdog poveza. Svaka je obrađivala zasebnu temu - od atlasa i naroda sveta, preko praistorije, srednjeg veka, do zvezda i planeta. U istom periodu čitao sam “Škorpiju”, “Tintina”, “Iznoguda”, “Džeremaju” i ostale dežurne krivce.
Simbolična kulminacija istraživanja bila je povratkom na primorske kioske, ovog puta u Nesebaru, i kupovinom stripske adaptacije filma “Betmen počinje”, kao i “Spouna” (#1 po numeraciji njihovog izdavača “Artlajna”, ali originalna #45 po “Imidžu”) kog su potpisivali Tod Mekfarlen i Greg Kapulo. Oduvek sam znao za Spouna, ali prva, i to spleš, strana mi je prodala Kapula za sva vremena.
Tako je postao druga strana kovanice koju je delio sa Romitom Mlađim, barem što se otkrića ilustratora tiče.
U tom periodu, ne znajući kako su Marvelovci iz “LMI-a” prešli na “Bukgloub”, malo je reći da sam bio srećan kada sam opazio naslovnicu sa jakim žutim marginama sa Zelenim goblinom koji davi Spajdermena. U istom broju dočekao me je dodatni sadržaj na koji sam povikao: “Sto mu gromova!” “SMG” bilten, koji bi se od sada nalazio u sredini ovih flip-magazina, bio je otkrovenje. Nisam bio načisto siguran zašto me je fascinirao, ali cepao bih ga iz tog izdanja i heftao kao svoje zasebno.
Prvi put sam se sureo sa takvom vrstom kataloga koji je vezan baš za strip, a ne za “Lego” kocke ili sličnom promotivnom materijalu. Tražio sam po internetu više detalja o stripovima u ponudi koji bi me interesovali, sve dok integralni bilten nije bio izbačen nakon svega 2-3 broja i postao svoja stvar. Na ovaj način sam zaokružio svoje ravno decenijsko istraživanje, i polako zalazio u bliže, ali opet nekako strane vode… (nastaviće se)
Usudio sam se da pošaljem mejl za koji sam dobio upozorenje kako je predugačak. Prelistajte fanzin za još tekstova, najava i, naravno, stripova! Nemojte da vas mrzi.
- Filip