Z!N #67

Drakče stiže u spas!

U ovom broju vraća se EL JAKK sa DRAKČETOM! Pisali smo o njemu i promovisali ga ranije, ali sada prvi put s unutrašnjim stranicama!

U istom izdanju nastavljamo sa “Bork” Ivane Havran, “Witches’ Quarter” i “Spiral Highway.” Od nestripskog sadržaja nastavlja se višedelni esej “Moja škola stripa”, a tu su i vesti o novim stripskim izdanjima domaćih autora.

U okviru redovne tribine Društva ljubitelja fantastike “Lazar Komarčić”, u Tribinskoj sali Doma omladine Beograda predstavljeni su novi brojevi fanzina:

• CRNOSLOVLJE — horor i mračna fantastika

• STRIPOID, STRAVA i Classic comics — strip

• SCI&FI PORTAL i EMITOR — (naučna) fantastika

Poslušajte razgovor o tome šta znači praviti fanzin danas, zašto je fizički format i dalje važan, kako se gradi zajednica oko onoga što volimo i šta se sve promenilo u proteklih 30+ godina. Hvala Žarku na pozivu i hvala svima na druženju!

MOJA ŠKOLA STRIPA; treći deo

• Prvi deo

• Drugi deo

Srodni mediji

Možda najuticajniji aspekti mog stripskog obrazovanja poticalo je upravo iz drugih medija, kao što su film, književnost i igrice. Škole stripa nema bez njih, tako da valja napraviti i poseban osvrt na paralelna dešavanja spomenutih događaja na relaciji 1995-2005.

Gejmer bez gejmova, a time i gejma

Da prekratim sa igricama u korenu, što se besede o njima tiče, iako sam među prvima u društvu imao kompjuter, vrlo brzo su me prešišali sa jačim uređajima na kojima su igrali igrice koje nisam mogao ni da pokrenem kod sebe. Ako zanemarimo butlegovani “Nintendo” koji se kod nas prodavao kao “Sega”, uglavnom sam naivno padao na “shovelware” igrice, tj. igrice koje su pravljene zbrda-zdola i navrat-nanos, na koje bih se kačio samo zato što su imale prepoznatljiv brend. Voleo sam Spajdermena. Igrao sam igrice sa Spajdermenom. Nisu mi se nešto preterano dopale. S toga, nisam voleo igrice. Barem ne pod sopstvenim krovom…

Teenage Mutant Ninja Turtles: Tournament Fighters (NES)

Potpuno druga priča bile su arkadne zezancije za kojima bih provodio sate i dane kad god bismo otišli porodičo na letovanje. Mojoj mami je dan danas misterija kako to da mi da pedeset centi i da me nema celo veče. Sve su bili dežurni krivci. Koju god pamtite da ste igrali na automatu, 99% šansi da sam ih ljuštio i ja. To je važilo i za ostale aparate, nevezane za video-igre. Sportski pozdrav za ljude koji su sastavili fliper uređaj sa temom Porodice Adams, koja je u sebi imala kutiju iz koje izađe rođak Stvar.

Još jedna stvar koja me je vezala za igrice bio je “Bravo Skrinfan.” Originalnog “Bravo” časopisa sam se oduvek ježio. Bio mi je previše fabrikovan i voajerski. Od tračeva sam imao strah i u javi, gde bih bežao iz svakog kruga kad bi krenulo ogovaranje, tako da mi nije padalo na pamet da ih čitam. “Skrinfan” sam međutim gutao više kao časopis, nego časopis posvećen igricama. Više su me interesovale recenzije o igricama od samih igrica.

Ljubav se krila u drugim vodama.

Šund katodnih cevi

Serijalizovan format mi je oduvek bio u krvi. I kao gledaocu i kao stvaraocu. Ima nešto u tome dok se likovi i priča pronalaze u realnom vremenu, kako autori grade prugu dok voz lomi petsto na sat.

Prvi san kao klincu bio mi je da se bavim animacijom.

Razgovor sa ocem, još kad sam imao pet godina, mi je dosta toga izbio iz glave. Prvo, što je rekao kako crtaće mogu samo da pravim ako odem u inostranstvo, a drugo što nije tada bilo nikakvih škola za animaciju kod nas, sertifikovanih ili ne. Ubrzo sam napravio pivot ka filmu, gde mi je čak i tu skrenuo pažnju, neinformisano doduše, kako moram prvo da budem glumac, pre nego što mogu da budem reditelj. I dalje ne znam odakle mu to, a i on se kune kako se tog razgovora od pre skoro trideset godina ne seća. Mislim da su ga Alfred Hičkokovi kameo uskoci u svojim filmovima i serijama, kao i vesterni Klinta Istvuda, zavrnuli kako su reditelji uvek bili glumci. Kada sam ga pitao za Stivena Spilberga, kog sam bio svestan zbog “Animanijaka”, “Frikazojda” i ostalih crtaća njegove produkcije koji su se emitovali na “Kartunu”, zajedno sa raznim filmovima o filmu u kojim bih ga viđao, da li je i on prethodno bio glumac, sećam se oca kako je gledao u daljinu, potežući dim iz cigare, i rekao “… Da.”

“Kartunnetvork”, koji smo hvatali preko satelita, je bio kanal koji je na mom televizoru išao 24/7. Pamtim početak serijalizacija crtaća koji su postali zaštitna lica kanala. Isto tako me je formirala “MGM” arhiva filmova koji su išli u kasnim satima pod “TNT” blokom, uz poseban osvrt ponedeljcima na rvačko ludilo 90ih. Signal se polako ali nemilosrdno gasio tokom bombardovanja, pa sam polako prešao na nemačke kanale, kao što su “SuperRTL” i “RTL2.” Zahvaljujući satelitu učio sam i engleski i nemački. Na sve to, oba sam znao bolje od maternjeg. Tu su najviše pomogle kasete na kojima sam beležio svoj omiljeni program, moderirao ga redosledom kakav je meni odgovarao kombinujući dva video-rekordera. Mogu se uračunati i klasične kasete, kako sa drugometražnim sinhronizovanim crtaćima, tako i titlovane sa B-filmovima koje najverovatnije nisam smeo da gledam.

Sledeća faza bile su nove sinhronizacije crtaća. Do tad sam navikao uglavnom na RTB ekipu, ali od početka 2000ih krenuli su novi studiji, kao što su “Kvartet Amigo”, sinhronizacije televizijskih kanala “RTS-a”, “Hepija” i “Kanala D”, kao i “Laudvorks”, čija je produkcijska kuća, “Luksor”, preko duplog uvoza donela crtaće pod “4kids” licencama u saradnji sa “Deksikom.”

Uveliko sam se u ovom periodu kačio na net, ali pretežno vikendom na sat vremena maksimum, a prototip dumskrolovanja bio je teletekst, koji bih posećivao na kanalima koje inače nisam ni gledao.

Filmski časopis “Total Film” nudio je prevedene intervjue sa rediteljima, kao i izveštaje sa snimanja. Pomno sam pratio izveštaje o nastavcima “Gospodara prstenova”, superherojskih filmova, drugometražnih animacija, sa posebnim osvrtom na autorske filmove, činili vam se retrospektivno tako ili ne, kao što su Tarantinov “Kil Bil”, ili Kusturičin “Život je čudo.” Paralelno sa tim, kako me je satelit izdao, prešaltao sam se na ponudu kablovske, gde sam napokon mogao da uživam u famoznom “Fokskids” kanalu, koji je kasnije preimenovan u “Džetiks”, a za igrani filmski sadržaj imao sam “TV 1000”. Ne. Ne taj filmski sadržaj, dragi moji bogovi humora.

Uz televiziju, bilo da je bio satelit, kablovska, ili renesansa “RTS-a” sa Robertom Nemečekom kao urednikom filmskog programa, imao sam i alternativu u “Diviks” formatu. Lakši su bili za baratanje nego cimanje u video-klub svakog časa, posebno za nekoga ko bi gledao isti film sto puta.

Najuticajniji je bio opus Čarlija Čaplina duž 4 diska, na kojima su bili “Svetla velegrada”, “Zlatna groznica”, “Veliki diktator” i, moj omiljeni, “Moderna vremena.” Gajeći sklonosti prema filmskom stvaralaštvu, uvek sam se plašio pomisli kako bi bilo strašno režirati neki film prema scenariju koji se reditelju možda ne bi svideo. Neshvatajući uticaj koji režiser može da ima nad projektom, ali ujedno naivno i mudro u slučajevima kada nema, redovno sam se cepao između režije i dramaturgije, čak i u tim najmlađim danima. Mučilo me je, sve dok nije išla špica za “Zlatnu groznicu”, prvi film iz antologije koji sam gledao, na kojoj je bilo istaknuto kako je potpisan i kao reditelj, scenarista, kompozitor, glumac i producent. E, sa takvom megalomanijom bih već mogao time da se bavim.

Ranijespomenuti duplouvezeni crtaći, prvenstveno na zapadu, okarakterisani su kao “ubice dečijeg programa”, jer su bile jeftine i naučile njihove televizijske stanice kako je uzaludno trošiti novac originalnu dečju animaciju, kad uvek mogu da uvezu nešto poput “Pokemona.” Uticali su i drugi faktori, kao što su sportski prenosi zamenili redovni animirani program subotom prepodne, i najezda rijaliti emisija koje su bile neuporedivo jeftinije za realizovati. Naravno, njihov pad uticao je vremenom i na moju satelitsku šemu, gde su pomenuti “Pokemoni” išli u blokovima na “RTL 2”, a “Hana Montana” na “Super RTL-u.”

Za moj ukus, televizija je išla se sporije, a internet mi je bio sve brži, tako da znate i sami kako se cela ta priča završila. Nastaviće se…

Trudim se da svaka slika u svakom biltenu ima neki link, bilo ka onome šta predstavlja, ili nešto nasumično. Teška srca sam pregledao sajtove za CN i SuperRTL, sa kojih se nisam skidao svojevremeno, gde sada ne liče ni na šta. Ume da baci u egzistencijalnu krizu, i to fino.

- Filip