Z!N #68

Zlatno doba

Doleće GAVRAN Miloša Tadića taman u susret promocije Novih avantura #5 gde se susreće sa SOVOM!

U ostatku fanzina nastavljaju “Bork” Ivane Havran, “Spiral Highway”, a “Witches’ Quarter” iz kulminante dolazi do raspleta druge knjige.

NOVE AVANTURE 5 STIGLE

U ovom specijalnom izdanju, pratrći Dželatove tragove, dva velika junaka ukrštaju svoje puteve! Da li Dželat sprema klopku? Da li će se Sova i Gavran izvući? Sve to, u ovom broju! Naručite od Miloša direktno!

Drakče #6 najava

U zadnje tri epizode serijala smo videli kako to izgleda kad Drakče i ekipa pokušaju da naprave štrudlu s makom po čuvenom receptu pokojne babe Draginje. Kao što smo očekivali, nastao je haos (Uz malu dozu neočekivanog natprirodnog).

Od danas, pa do 28. decembra, možete ulepšati sebi i svojim bližnjima početak nove 2026. godine tako što ćete sebi i/ili njima obezbediti novo fizičko izdanje “Drakčeta”!

U ovom broju će se naći kompletna priča o pravljenju štrudle, kao i poseban praznični poklon!

Informacije o izdanju:
Broj strana: 40
Format: A6
Štampa: Kolor
Cena: 800 RSD

Uz svaki primerak dolaze potpis i skica. Crowdfunding traje od 15.12. do 28.12. Uplata na račun pre slanja, poštarina je besplatna. Slanje isključivo na teritoriji Srbije.

Javite se porukom na mom Instagram nalogu (@el_jakk), ili pošaljite mejl na ikac2895@gmail.com.

U moje vreme mange su se zvale knjige...

Postoji veza između “Harija Potera” i “Naruta.” Pored estetskih kako su oba naslova o arhetipu “izabranog dečaka”, čiji su roditelji mrtvi, a prethodno su bili stručnjaci u svojim profesijama, a smrt im je vezana za onoga ko ih je ubio i služi kao izvor moći njihovog sina jedinca protagoniste, koji će kasnije ići u školu i biti u grupi sa dečakom i devojčicom, gde je taj dečak još vezan za kult zmije, samo zamenimo čarobnjake sa nindžama, koji se u stripu opet više ponašaju kao čarobnjaci nego nindže, krije se još nešto u metatekstu.

Štagod mislili o “Hariju Poteru” kao serijalu, naterao je moje vršnjake da krenu da čitaju knjige. Nešto što se do tada činilo kao da je za potpune lujke i čudake. Ono gde se “Naruto” i on podudaraju je upravo u tom otvaranju vrata mediju kroz “kulturu spojlera”, kako bi neki opisali. Kada je prvi film “Harija Potera” izašao, do tada su bile objavljene prve četiri knjige. Serijal nije bio završen. Deca su hitala da ih pročitaju, samo da bi znali šta se kasnije dešava. “Naruto” nije bio ništa drugačiji, kao anime koji se tada davao na svim televizijama, pa i kod nas. Ljudi koje sam poznavao i mogao da se zakunem kako ne bi uzeli ni knjigu ni strip u životu, čitali su brže od mene i znali više od mene. Kao neko ko je voleo da čita stripove, ali nije se davao nešto u knjige, mada nije ni bežao od njih kao đavo od krsta, “Hari Poter” mi ništa nije učnio.

Uživao sam pretežno u novelama ili izvornim delima već gledanih adaptacija. Oduševljavali su me subverzivni elementi tih knjiga, iako tehnički nisu bile subverzivne uopšte, koliko su ih te adaptacije izvrnule. Bilo da su originalne bajke Hansa Kristijana Andersena, priče o Pinokiju, Petru Panu, i slične bajke, kulminirajući sa Kiplingovom “Knjigom o džungli”, koja me je oduševila svojim krajem.

Tetka mi je jednom prilikom donela “Hajduke” Branislava Nušića, u izdanju Svjetlosti iz Sarajeva, koja je odolevala zakonima aerodinamike i uspevala da zadrži listove dovoljno toliko da ih ne oduva moj dah tokom čitanja. Često bih čuo izjave o knjigama poput “pročitao sam je za jedan dan koliko mi se dopala”, misleći da je hiperbola, sve dok lično nisam iskusio sa “Hajducima.”

Nije bilo samo kod mene, već i kod druge dece. Zajedno sa mojim sestrama od tetke, i društvom iz njihove ulice, dodelili smo jedni drugima nadimke po likovima iz kjniga (ja sam bio Gluvać) i redovno bismo išli obližnju šumu, u kojoj smo imali raznorazne pustolovine. Iste događaje smo kasnije koristili za sastave iz srpskog jezika i ređali petice.

Jedne godine, kada sam dobio novu nastavnicu srpskog, za pismeni zadatak dala nam temu “Moj odmor.” Ponovio sam priču o tim našim doživljajima, kad mi se već ukazala prilika. Kao neko ko je redovno odlično prolazio na sastavima, celo odeljenje je skiknulo u neverici kad je nastavnica meni i još jednom drugaru pročitala keca. Objasnila je kako nije mislila na “bilo kakav odmor, već odmor u školi, i da smo obojica omašili temu i zbog toga dobili kečeve. Dan danas se sećam Đoleta, koji je sa mnom dobio kečinu, kako se nageo preko stola, smejući se, i rekao “Šta je trebalo da napišem? ‘Otišao sam do kioska, kupio topli sendvič, stavio kečapa i majoneza?’”

I dalje pod utiskom tih knjiga, prešišao sam celu Nušićevu bibliografiju, posebno drame koje bih isto tako čitao u roku od jednog dana, pa sam polako prelazio na druge domaće autore, kako bih se spremao za lektiru tokom predstojeće godine. Kasnije bih prešao da klasike, od “Dona Kihota”, preko dela Aleksandra Dime i Žila Verna, do knjiga iz kućne vitrine. Čitao sam Puškina, Hegela, Čehova, ali najviše mi je legao Dostojevski sa “Idiotom”, u kom sam se prepoznao. Na kraju sam zalazio van beletristike, pa sam čitao Frojda i Kanta, i njima sljuštio celu kućnu biblioteku, još pre nego što sam pošao u osmi razred.

Kad god bi mi majka tokom leta, pre toga, govorila kako treba da pročitam barem jednu knjigu iz lektire za predstojeću godinu, mislio sam da nema veće kazne. Kako da čitam čitavu knjigu, da ne spominjem više, da mi prođe leto za treptaj? Desilo se zapravo obrnuto, gde su se upravo ta leta pokazala kao najduža i neka od najlepših u mom pamćenju.

Upijajući različite medije, nastojao sam da stvorim nešto svoje. Nastavljamo sa stripovima tamo gde smo stali u sledećem broju.

Tražili ste, dobili ste! Beležimo jubilej deset godina IBRAHIMA KOJLA 25im brojem magazin izdanja koje je sada prvi put U ŠTAMPI! Bacajte narudžbine na mejl (nemojte kao reply na ovo, ne stiže mi), dobijate posvete i numeraciju primerka. Tiraž je ograničen. NEMA doštampavanja. NIJE taktika, već nemaština.

Srećni praznici!

- Filip